HILK 2010

Hrišćanski izviđački letnji kamp (HILK) je ove godine po prvi put održan toliko zvanično, da su dolazili i novinari. Ja sam presrećna što sam prisustvovala tom izvanrednom događaju.

Kao što znate ili ne znate, kamp je održan u mestu Šušari, u Deliblatskoj peščari. Oni koji bi se u nečemu najbolje pokazali tog ili prethodnog dana dizali su, odnosno spuštali zastavu i svaki put je bio poseban. Zatim je sledilo razgibavanje, bogosluženje i aktivnosti za taj dan.

Prve dane kampa proveli smo u igri u lokalnom domu kulture. Odmah smo postali „mafijaši“. J Pored mafije, naučili smo još par igara kao što su „vikinzi“ i „zanimacije“. Sve je postalo još zanimljivije kada smo otišli na bazen. Bila je škola plivanja za neplivače, ali i davljenja za plivače. J Traktor, vaterpolo i druženje obeležili su oba odlaska na bazen. Ipak, najlepši događaj su bile „igre bez granica“. Vikinzi, vuča konopca, čaše sa vodom, zadavalice i razna pića bila su samo deo toga, ali najbolji deo igara bio je gađanje Kize balonima sa vodom. 🙂 Njemu nije bilo zabavno kao nama, to je sigurno. 🙂

Vikend je takođe bio poseban za sve nas, ali i za goste koji su pristigli iz bliza i iz daleka. U petak uveče smo zajedno pevali i slušali iskustva, a u subotu prepodne smo imali prelepo bogosluženje – lepše od većine sabora. Atmosfera je bila opuštena, ali ipak svečana, jer smo znali da je Bog sa nama. Popodnevno bogosluženje proveli smo u takmičenju, a učesnici su bili više nego impresivni u poznavanju Biblije.

Iako je subotni ručak zamalo propao, jer je hrana uspela da se pokvari, Bog je sve izveo na dobro. Dao nam je najbolji ručak do tada – plazmu. 🙂 Što se jelovnika tiče, opšti utisak je da je to najbolji ručak, bake rolls najbolji doručak, a pica (sa najviše glasova) najbolja večera. 🙂

Ipak, kakve god uslove da smo imali tog dana, koliko god Sunce pržilo, kakav god da je jelovnik bio, koliko god da smo bili umorni, uvek smo bili spremni da uveče sedimo pored logorske vatre uz pesmu i druženje. Tada su se sklapala velika poznanstva i vodili dugi razgovori u kojima smo saznavali više jedni o drugima. To su scene, razgovori i ljudi koje, i da hoćete, ne možete da zaboravite. To je ono što kampovanje čini tako nezaboravnim.

Oni koji se inače plaše, sada se nisu bunili zbog buba kojih je bilo na sve strane, čak ni zbog komaraca. Niko se nije žalio na neudobnost, vrućinu ili hladnoću. Kao što i naša himna kaže: „Kroz sunce i kišu, kroz vatru i led…“ Kako su dani prolazili, sve više smo se zbližavali, tako da na rastanku gotovo da nije bilo nikoga ko nije plakao što odlazimo.

Zbog ovakvih susreta zastanem da se zapitam: ako nam je sa drugom decom bilo tako lepo u prirodi, u slavljenju i pevanju Bogu, koliko će nam biti lepše kada budemo mogli da na Novoj zemlji, sa svim spasenima i anđelima, slavimo Boga i pevamo Mu svakog dana? A što je najbolje – neće biti rastanka!

Nadam se da se vidimo na kampu sledeće godine i da će nam biti isto ovako lepo!

Ana Meta iz Bora